Davno sam pročitala u jednoj knjizi fantastičnu analogiju koja glasi:
"Kada bismo prišli muškarcu, stavili mu pištolj na glavu i zahtevali od njega da doživi erekciju, da li bi mogao?"
Na sličan način većina nas od sebe zahteva da se promeni.
Na silu. Sa pretnjama. Zastrašivanjem. Bičem (pištoljem) u ruci. Odbacivanjem. Samoprezirom. Posramljivanjem. Kažnjavanjem.
Koliko pogrdnih reči bih upućivala sebi i svom telu svaki put kada bih se prejela i prekršila dijetu.
Sa kakvom agresijom i besom bih kretala na neki režim ishrane i treniranja, zahtevajući od mog tela da jede minimalno kalorija i da radi naporne treninge kako bih što pre stigla do cilja.
Do cilja za koji sam mislila da će mi doneti novi identitet i novi život.
Mislila sam da ću se tada napokon dopadati sebi.
Maštala sam o tome kako ću da se oblačim tada, kako ću da se pojavljujem na nekim dešavanjima, kako će se ljudi ophoditi prema meni, kako ću biti zadovoljna i srećna svaki Božiji dan.
Samo zato što sam ušla u taj neki konfekcijski broj.
A dok se ne desi taj svečani momenat, tretirala bih sebe kao najveće g*vno. Pardon my French.
Ne bih se sređivala niti kupovala novu garderobu jer to ne zaslužujem. Zašto bih to činila za ovo odvratno telo koje trenutno imam i odvratnu mene?
Izbegavala bih da izlazim, da se družim, putujem jer sam smatrala da me to sabotira u procesu *popravljanja* sebe i mislila sam da smem da počnem da živim tek kada budem imala to *savršeno* telo i kada budem postala ta *idealna* verzija sebe.
Terala bih se da jedem hranu koju ne volim i radim treninge koje ne volim.
Zabranjivala bih sebi hranu koju volim.
Zabranjivala bih sebi odmor i predah.
Zabranjivala bih sebi zabavu i spontanost.
Ubeđivala bih sebe da to radim za svoje najveće dobro.
Zato što želim da budem najbolja verzija sebe.
Ili ono čuveno "zbog zdravlja".
Iako sam u tom procesu često paradoksalno urušavala i svoje fizičko i mentalno zdravlje.
Nakon početne euforije jer se hranim "savršeno", ne preskačem treninge, kilogrami spadaju, telo se menja - usledila bi patnja.
Patnja prouzrokovana besom, stidom i krivicom jer se desio taj "pogrešan" zalogaj.
Patnja jer se osećam izolovano i usamljeno.
Patnja jer sam konstantno u grču i opterećena svakim svojim zalogajem, brojevima i oscilacijama koje vidim na vagi.
Patnja jer ne ide brže, jer stagniram, jer opet postajem polako umorna.
Sve to bi mi budilo izuzetno intezivne emocije, još veću ogorčenost i gađenje prema sebi, a samim tim i poriv da se utešim velikim količinama hrane. Hrane koje sam toliko željena.
U tom začaranom krugu sam bila punih 15 godina.
U iluziji da ću biti ispunjena i srećna, da ću se osećati vredno i dovoljno, da ću voleti sebe kada stignem do tog *idealnog* tela uz pomoć procesa koji je bio jednom rečju PAKAO.
Možda ne uvek zbog konkretnih akcija koje sam preduzimala, već zbog energije iz koje sam započinjala taj proces i načina na koji sam se ophodila prema sebi.
Ako se ophodite prema sebi kao prema najvećem gov*etu koje hoda ovom zemaljskom kuglom, tako ćete se i osećati kada stignete na cilj.
Možda će biti malo početne euforije jer ste se uvukli u neke pantalone i par ljudi vas je pohvalilo kako super izgledate, ali to će ubrzo da postane "old news".
Ubrzo ćete ponovo ostati sami sa svojim dubokim osećajem nedovoljnosti i neadekvatnosti koje ni jedan konfekcijski broj ne može da zaleči.
Ostaćete sami sa svojim intezivnim neprijatnim emocijama koje i dalje ne umete da isprocesuirate bez hrane.
Ostaćete sami sa svojim unutrašnjim kritičarem i perfekcionistom kom ni sada ne izgledate dovoljno lepo i mršavo jer uvek može mršavije i zategnutije.
Ostaćete sami sa konstantnim strahom i panikom da ćete se ponovo ugojiti i da će sva ta patnja kroz koju ste prošli biti uzaludna.
I na kraju se to obično i desi.
Koliko si puta smršala, pa se ponovo ugojila?
Koliko si puta držala neku striktnu dijetu, hranila se savršeno, pa se onda nekontrolisano prejedala?
Odakle nam uopšte ideja da ćemo moći da imamo kontinuitet u nekom procesu i da će to moći da nam postane "stil života" ako nam je taj proces patnja?
Ako zahteva od nas da gladujemo.
Ili da se odričemo omiljene hrane.
Da imamo sto i jedno pravilo kog treba da se držimo.
Da radimo treninge i vežbe koje ne podnosimo.
Da živimo u nekom savršenom svetu, bez bilo kakvih nepredvidivih situacija i okolnosti, svakodnevno raspoloženi i motivisani 100% kako bismo mogli da sprovodimo tu našu savršenu dijetu i režim treniranja.
Moramo da promenimo pristup.
Moramo da prihvatimo sebe sada i ovde, da prigrlimo sve naše nesavršenosti, da počnemo da poštujemo sebe i svoje telo kako bismo uopšte mogli da se pobrinemo o njemu kroz zdraviju uravnoteženu ishranu i fizičku aktivnost.
Obrnuli smo teze i zato patimo. Zato smo u zaglavljeni u ovom paklu dijeta i prejedanja i mržnje prema sebi i svom telu godinama.
Nisi ti nesrećna zato što se prejedaš, već se prejedaš zato što si nesrećna.
Ne umeš da isprocesuiraš svoje emocije.
Imaš blokade u razmišljanju kojih verovatno nisi ni svesna.
Unutrašnji kritičar te sabotira i maltretira na dnevnom nivou, a ti živiš u iluziji da te motiviše da postaneš bolja verzija sebe.
Očekuješ od svog tela da te usreći, a to nije njegova uloga.
Dobra vest je da je sve ovo rešivo.
Dobra vest je da je apsolutno moguće da promenimo mindset i uverenja koja imamo o sebi, o hrani, o fizičkoj aktivnosti, o našem telu i da napokon počnemo da se brinemo o sebi iz mesta ljubavi, poštovanja, zahvalnosti, prihvatanja i želje za autentičnim zdravljem.
Ovde i sada. Bez uslovljavanja. Bez kažnjavanja. Bez čekanja.
O svemu ovome mnogo dublje pričam u online kursu. Ne samo da pričam, već ti dajem i konkretne smernice i alate koji su meni i mojim klijentkinjama pomogli da počnemo da živimo život u miru sa hranom, telom i sobom.
Sve materijale do juna možeš da dobiješ po promotivnoj ceni od 97e.
Dodatno se informiši o kursu i popuni formular za prijavu preko linka ispod:
Za sva dodatna pitanja, piši mi na e-mail [email protected]
Do sledećeg čitanja,
Gorana
0 comments