"We can not shame ourselves into change. We can only love ourselves into evolution."
Citat nad kojim sam se zamislila pre par godina kada sam ga prvi put pročitala, na vrhuncu moje borbe sa prejedanjem i mojim telom.
Godinama sam uporno pokušavala da se "popravim" i da prevaziđem prejedanje koristeći posramljivanje same sebe kao glavnu motivaciju.
U jednoj ruci sam držala bič, a u drugoj mač koji je bio napravljen od najoštrijih i najpogrdnijih reči i rečenica koje mi ne bi palo na pamet nikome drugom da uputim, osim sebi.
"Pogledaj se na šta ličiš, odvratne su ti butine."
"Ti si 0 karakter. Ako ne možeš da kontrolišeš šta trpaš u usta, pa šta možeš?"
"E sad pošto si ovoliko pojela, sutra ćeš da gladuješ ceo dan."
"Nikada ne uradiš do kraja ono što si rekla. Uvek odustaneš. Nikad ništa od tebe."
"Do leta da zaboraviš na slatko i testo ako nećeš da izgledaš kao morž na plaži!"
"Koliko si kilava. Tri skleka ne možeš da uradiš!"
"Ajde uplati i taj režim, mada već znamo kako će to da se završi, samo bacaš pare!"
Ovakve rečenice su se više od 15 godina ponavljale u mom umu kao pokvarena ploča.
I što je najtužnije - mislila sam da se tako motivišem. Mislila sam da ako prestanem sebi da ih upućujem, da ću se tek onda opustiti i prepustiti prejedanju i gojenju.
Kada sam prvi put čula za slogan "samo nežno prema sebi" malo mi je i pripala muka pravo da vam kažem.
A tek o konceptu "ljubavi prema sebi" da ne govorim.
Međutim, polako i vrlo stidljivo sam počela da se otvaram za drugačije pristupe.
U početku iz očajanja jer sam shvatala da pristup koji ja imam, a koji sam nasledila od ljudi iz mog okruženja, pre svega roditelja, ne pomaže.
Sabotira me. Totalno mi je uništio samopoštovanje i samopouzdanje. Osećam se kao gov*o kada sebi upućujem takve reči. Stid me je, a onda se iz tog stida paradoksalno još više prejedam.
Bičovanje, posramljivanje, igranje na kartu discipline, stiskanje zuba dok se ne stigne do cilja su radili na kratke staze.
To nije dovodilo do održive promene. I kada bih stigla do cilja i smršala ili se "savršeno" hranila, opet bih se osećala loše.
Ili bih na kratko osetila "boost" lažnog samopouzdanja jer moje telo drugačije izgleda i neke pantalone mi malo bolje stoje, ali bih ubrzo opet tražila sebi mane i nikada ne bi bilo dovoljno dobro.
A moja podsvest bi žudila za tim da potvrdi rečenice koje sam svakodnevno sebi upućivala.
Da nisam dovoljno dobra, da uvek odustanem, da nemam kontrolu, da nisam karakter, da mi je telo odvratno, da sam slaba...
I zato bih se neminovno uvek vraćala na staro, koliko god bih se trudila da se promenim.
Bila mi je potrebna ogromna količina hrabrosti da probam nešto drugačije.
Kada ste godinama kondicionirani tako da mislite da morate da kritikujete i posramljujete sebe kako biste se "popravili", sve suprotno od toga vam deluje kao slabost.
Strah vas je. Ranjivi ste. Izlazite iz zone komfora.
Međutim, to je sve, samo ne slabost.
U svetu u kom ti svi govore da nisi dovoljno dobra takva kakva si i da konstantno moraš da se popravljaš, hrabro je reći sebi da vrediš upravo takva kakva si sada.
To ne znači da nećeš raditi na tome da evoluiraš i da menjaš neke obrasce ponašanja koji ti ne koriste, ali ćeš izabrati drugačiji način.
U svetu u kom ti govore da moraš konstantno da kritikuješ i posramljuješ sebe kako bi se poboljšala, stigla na neki cilj i kako se ne bi uobrazila ili umislila nešto - hrabro je biti sebi najveća podrška, pružiti sebi lepu reč, pohvaliti se.
U svetu koji te uči da kada si na dnu još više šutiraš i posramljuješ sebe, kako bi se "trgla" - hrabro je biti osoba koja će u tim trenucima biti još nežnija prema sebi, zagrliti sebe i reći: "Znam da je teško, isplači se. Samo želim da znaš da verujem u tebe i da ne moraš sama. Verujem da možemo da se izvučemo iz ovoga."
U svetu koji te u uči da se greške ne praštaju i da su svaka greška, pad i propust razlog za posramljivanje i sakrivanje - hrabro je biti osoba koja će da prašta sebi greške i padove jer su odraz ljudskosti i koja će da uči iz njih.
Promena je počela da se dešava onda kada sam prestala da konstantno popravljam sebe zato što nisam "dovoljno dobra". Onda kada mi se javilo zrno ljubavi, saosećanja i nežnosti prema sebi, a potom i istinska autentična želja za evoloucijom i rastom - iz tog mesta dovoljnosti u SADA I OVDE.
Kada sam shvatila da ne moram da smršam ili izgledam na određeni način da bih bila dovoljno dobra i da bih vredela.
Kada sam počela da poštujem sebe i svoje telo nevezano za broj kilograma, a onda sam, gle čuda, počela i više da vodim računa o sebi, svom zdravlju, da se kontinuirano više krećem, bolje hranim... sa lakoćom.
Kada sam utišala unutrašnjeg kritičara, a počela da jačam podržavajući glas u mojoj glavi koji me nije navodio da se prejedem i odustanem svaki put kada pojedem nešto što kritičar smatra da nije "trebalo" da pojedem.
Kada sam osvestila i aktivno počela da pokazujem sebi i drugima da su moje potrebe važne i da imam pravo da ih zadovoljim, a onda sam samim tim i imala manje potrebe za prejedanjem i popunjavanjem praznine koju hrana ne može da popuni.
To je ono što želim da prenesem i vama. Želim da na početku ove 2024. godine osvestite da ne možete posramljivanjem i konstantnom kritikom da promenite sebe.
Hajde da bič i silu zamenimo sa malo nežnijim i smislenijim pristupom.
Toliko duguješ sebi i svom autentičnom biću.
Ako ti sve ovo ima smisla, formular za prijavu i više informacija o online kursu POMIRI SE SA HRANOM I TELOM možeš da pronađeš na linku ispod.
Do sledećeg čitanja,
Gorana
0 comments