8. januar 2018. godine.
Budim se i čujem korake koji dolaze ka mojoj sobi.
Dižem se iz kreveta i usplahireno kupim sa poda omote čokoladica, čipsa i ostalih gluposti. Krijem ih ispod kreveta.
Osećam se kao sa sam noć pre popila litru votke, a alkohol nisam ni liznula. To je bio dobro poznati osećaj nakon faze prejedanja sličan mamurluku.
Mama kuca na vrata i govori: "Je l' si ustala mala? Siđi da jedemo."
Odgovaram: "Da, da evo za 10 minuta."
Da jedem?!
Ne da mi nije do hrane. Ali moram da se pretvaram i bar nešto pojedem. Navlačim na sebe nešto široko i silazim na doručak.
Jedem tek toliko da kažem da sam jela. I kreću komentari: "Što ne uzmeš i malo proje? Moraš da jedeš više vidi kako si se usukala! Mani se tih tvojih gluposti..."
Te 2018. godine sam zaista bilo vidno smršala. Nisam bila pothranjena ali vidno mršavija.
U martu te godine sam polako počela da klizim u ortoreksiju. Počelo je sa suptilnim izmenama u ishrani, pa izbacivanje šećera, pa izbacivanje svih ugljenih hidrata, pa izbacivanje svih mesnih proizvoda, pa kupovina samo organske *super* hrane, pa smanivanje sa tri obroka na dva, pa sa dva na jedan jer OMAD i autofagija.
Bila sam ponosna na sebe. Osećala sam se moćno. Pod kontrolom. Moralno superiornije. I nikad mršavije. Nezadovoljna i dalje svojim izgledom, ali bar vaga pokazuje nikad manji broj.
Ali sa druge strane te medalje se umesto moći nalazila nemoć kada izgubim kontrolu nad hranom (što je u poslednje vreme počinjalo sve češće da se dešava).
Opsesija hranom. I onom *lošom* zabranjenom kojoj se svakodnevno opirem ali i ovom *zdravom* hranom koju sam svaki dan izučavala i bivala prestravljena kada saznam da neka hrana ipak nije toliko *zdrava* koliko sam mislila. Bila sam sluđena. Non stop u strahu.
Šta ako opet izgubim kontrolu?
Šta ako se ugojim? Svaki dan sam se merila po par puta.
Šta ako se razbolim od sve te *loše* hrane?
Šta ako neko primeti da nisam *savršena* i *disciplinovana* kao što misle da jesam?
Tog januara sam upala u nikad goru fazu prejedanja. Bila sam okružena ukusnom hranom koju sam sebi toliko dugo zabranjivala. Govorila sam sebi kako mogu malo da se opustim pa ću posle praznika na još striktniji režim. Što je dovelo do toga sa se svako veče prejedam.
Ta moja opuštenost je trajala skoro ceo januar jer sam se zaglavila u "nikada više" i "još samo danas".
U februaru sam uspela nekako da se vratim na režim, a su faze restrikcije bile sve kraće, a faze prejedanja sve duže.
Krivila sam sebe. Osećala sam se postiđeno, uspaničeno, ljuto, bespomoćno. Zar je moguće da sam takva nula od karaktera?
Kilogrami su počeli da se vraćaju brzinom svetlosti što me je još više odvelo u "panic mode".
Nisam mogla racionalno da razmišljam.
Iz straha i panike sam samo srljala u režime, spuštala agresivno kalorije, preskakala obroke, pokušavala opet da jedem samo jednom dnevno, međutim, prejedanje bi me uvek sačekalo iza ćoška.
To je bila godina kada sam dotakla dno dna.
Iako je moj loš odnos sa hranom i telom aktuelan još od dvanaeste godine, ta godina je bila najgora do sad.
Sve više sam se povlačila u sebe. Postala sam depresivna, a onda sam koristila hranu da se utešim i popunim tu prazninu.
Nisam više imala snage za restrikcije, ali sam stalno razmišljala kako moram da smršam, moram na režim, ne smem da jedem tu i tu hranu...
Mozak je radio 300 na sat, ali telo se predalo.
Istraživala sam, počela da tražim odgovore i rešenja i sve me je opet vuklo ka režimima, ali sam duboko u sebi znala da to nije rešenje.
U tom periodu sam naišla na knjigu Geenen Roth (koju sam vam okačila i na platformu, na engleskom) i počela sam polako da osvešćujem neke obrasce i da ih menjam.
Onda sam kupila par kurseva, pa sam našla grupu podrške, pa terapija i mic po mic, isplivala sam na drugu stranu.
Na stranu gde se nalaze sloboda, snaga, mir, uživanje, balans.
Da li je bilo lako? Fuck no.
Da li je vredelo? Fuck yes.
Iz ove sada perspektive sam zahvalna na tom izazovu sa hranom i telom jer sam toliko toga spoznala o sebi.
Ali najveća spoznaja koja me je katapultirala u proces unutrašnje transformacije je bila ta da moj izazov nije manjak discipline i slab karakter. I da rešenje nije još jedan pokušaj sa režimom i zabranama.
Nije toliko stvar u tome šta jedeš, nego šta jede tebe pa posežeš za prejedanjem, nezdravim restrikcijama i maltretiranjem sebe i svog tela. Iako to na spolja može izgledati kao "briga o zdravlju" i ti i ja znamo da to nije istina. I da to što radiš ne dolazi iz mesta ljubavi, prihvatanja i poštovanja.
I zato radim sve ovo što radim. Želim da se što više žena osvesti, prestane da gubi dragoceno vreme u tom začaranom krugu i krene put suštinske promene koja prvo mora da dođe iznutra, pa će onda sa lakoćom doći i spolja.
Jer svaka žena zaslužuje da se oseća slobodno, snažno, sito i seksi!
I podsećam da se Christmas Shop zatvara za 3 dana.
Na linku ispod možeš da nađeš 3 ponude koje su na 50% popusta i koje su sjajne za otpočinjanje rada na izgradnji boljeg odnosa sa hranom i telom.
A bolji odnos sa hranom, telom i sobom je ono što bih svakom poželela u 2026.
Život je lepši sa ove druge strane, veruj mi.
0 comments