Pre neki dan videh fotografiju Selme Hajek bez filtera. I pomislih, bože, pa ona je žena kao i sve mi.
Da sad vidiš sebe prvi put, šta bi rekla o sebi?
Onako, iskreno?
Šta je posebno? Šta bi izdvojila? Šta bi naglasila? Šta bi promenila?
Sve mi imamo svaku od ovih kategorija. Važno mi je da to znaš.
Baš sve, kada nemamo filter da nas ulepša i sakrije nesavršenosti, imamo ih.
Samo ti znaš kako izgleda tvoja originalna fotografija bez filtera.
Mi ostali vidimo ono što ti želiš da vidimo. Ono što nam dozvoliš.
Ali.
Svi tvoji specijalni efekti kao i ono što se trudiš da sakriješ su deo tebe.
To dalje znači da su i deo tvoje bebe.
Ona baš nikako ne može da se razdvoji od svega što ti jesi.
Jer...
Odnos sa mamom možeš da zataškavaš, da joj daješ za pravo i popuštaš sve dok ne rodiš svoje dete i shvatiš da se previše onog što ti smeta preslikava na tvoju bebu.
Odnos sa partnerom možeš da “trpiš” jer će “ biti bolje kada beba dođe da vas zbliži”.
Možeš i do mile volje da govoriš da su “on ili ona takvi “ i da tu nema pomoći.
Možeš i da veruješ u to da će sve tvoje nesigurnosti i strahovi proći kada se porodiš i kada budete “ zdravi i čitavi”.
A da li je to moguće sada kada znaš da je porođaj deo priče, nikakav kraj i nikakav početak, nego nastavak?
Opcija je da maštaš o dojenju ali da se ipak zadovoljavaš i formulom jer mnogi su tako odrasli, pa šta im fali.
Da je nasleđe nešto od čega ne možemo pobeći iako sam ti pokazala da je itekako moguće.
Možeš da veruješ da je pokazatelj napretka neki papir koji ti pokazuje mere i dokazuje genetičku savršenost.
Takođe, možeš da veruješ u priče da su žene rađale decu u logorima i u polju i da im ništa baš nije falilo.
U sebi znaš da sve to nije tako.
Jer si žena sa instinktima.
A od prirode ne možemo da se sakrijemo. Tu filtera nema.
Ja ti nudim da se suočiš sa realnošću i iz te realnosti izgradiš stabilan odnos sa sobom i osobom koju ćeš roditi, koja se na sve moguće načine prilagođava tebi i tvojoj okolini. Onome što misliš, osećaš, i onome ko si, kada se svetla i filteri ugase.
Da tvoje roditeljstvo teče kao reka a ne da štuca kad god naiđe na vir.
Da nazoveš stvari pravim imenom i vidiš gde “škripi” i kako se lako to sve popravi kad uočiš gde je kvar.
Da je genetika samo napunjen pištolj koji nikada ne mora da “ispali” jer ti, niko drugi, držiš prst na orozu.
Pokazujem ti kakva je moć prirode kada je pogledaš u oči a ne skrećeš pogled u stranu.
Danas imaš izbor kao u onim knjigama sa više mogućih završetaka.
Možeš, kao odrasla osoba, da napraviš izbor da nastaviš iz mesta gde jesi i ne promeniš ništa, i da vidiš kuda će te to odvesti.
To je sasvim u redu.
Jer se ništa neće promeniti.
To je zona komfora.
Sunce će izlaziti, smenjivaće se godišnja doba, menjaće se zimske i letnje gume na kolima, sniženja u Zari, dolaziće i odlaziće pandemije, dobre pozorišne predstave, noć i dan imaće svoj ustaljeni ritam.
Ali u budućnosti, biće dve osobe.
Jedna, koja je napravila takav izbor i druga, koja je krenula drugim putem.
Toj drugoj je kratkoročno bilo možda teže, ali iz tog mesta u budućnosti, ona ne žali ni momenta, jer je samopouzdana, samosvesna i sigurna majka svoga deteta.
Ona ume i zna da se nosi sa izazovima, jer pre svega zna ko je.
I zna da je divna, jedinstvena i moćna baš takva kakva jeste.
Za prvu, mogu sigurno da tvrdim da nije tako.
Znaš kako znam?
Ja sam bila obe ove žene.
Prva ja je bila tu jer nije znala drugačije.
Druga ja je shvatila da sve čemu su me učili nije apsolutna istina i tragala za većom, širom i istinitijom istinom.
Iz pozicije obe nastao je ovaj program.
Jer niko ne zaslužuje drugačije.
Danas je poslednji dan upisa u " Mama, nisi sama".
Počinjemo u subotu u 10h.
Odgovori " Prijavljujem se " na ovaj mejl i stižu ti isntrukcije za uplatu.
0 comments