Vidim te ujutru dok još na leđima nosiš tragove umora koji uopšte nisi očekivala i koji je zatekao nespremnu onu verziju tebe koja je maštala o tome da bude mama, koja je videla samo ono lepo u tome, koja je verovala da je radost dominantna emocija s bebom u kući…
Ona ne bi verovala da je ovo tvoj realnost. Ta šoljica gorke kafe koju srčete ujutru zajedno jer ste nekada tako radili sada je začinjena dozom jada koju osećaš pri pomisli da se on opet sprema na posao i ostavlja te samu sa bebom. Ta težina te prati iz dana u dan, a svakodnevica koja je izaziva ista je ona koja nastaje kao posledica tvojih emocija i nemogućnosti da ih promeniš.
On zatvara vrata od stana i odlazi na posao mrmljajući nešto usput a ti ostaješ u danu bez kraja, sa dušom isrpljenom od nespavanja i brige, i u tebi se, uz ljubav, pojavi i onaj zabranjeni ukus gorčine što ima primesu izdaje kad pomisliš kao da je otišao na posao da se odmori, dok ti ostaješ da izneseš sve.
Onda se prekorevaš zbog te misli, pa se ljutiš na njega, pa se povučeš i samo osećaš sram.
Na kraju dana završite tamo gde završavate već nedeljama, u kratkim rečenicama, u logistici, u razmeni servisnih informacija, kao da ste prestali da budete par, a postali dvoje ljudi koji se smenjuju u jednoj predugoj noćnoj smeni.
Vikendi i popodneva više ne liče na “mi smo zajedno”.
Vi se samo dodajete sa bebom koja plače pokušavajući da je umirite, tiho okrivljujući jedno drugo nekada i samo tišinom, i dani su se sveli na to: još jedna aktivnost, još skakanja, još pevanja, još pokušaja, slušate samo belu buku ili različite tonalitete plača.
Kada i ako konačno zaspi, vi zaustavljate disanje jedno pored drugog i ne pomišljajući na to da razmenite nežnost, jer čak i kad se tišina spusti, u vama ostane napetost, kao da ste oboje na ivici, spremni da svaki šum ponovo upali alarm.
I ti u jednom trenutku shvatiš nešto što te preseče: ovo nisu uspomene koje želiš da stvoriš, ovo nije odnos koji želiš da neguješ i toga si akutno svesna.
Ne želiš da se jednog dana sećaš majčinstva kao perioda u kome si stalno bila usamljena pored partnera, usamljena pored telefona, usamljena u svojim mislima, dok ti se život rasipa na fragmente između podoja, plača i tog osećaja da nikad ne stižeš do kraja dana, nego samo do sledeće runde.
Zato uzimaš telefon, jer čovek u nemoći traži barem neku kontrolu, i kreće skrol, fragmente rečenica, tuđe istine, tuđe presude, reči koje zvuče kao dijagnoze: „hipertonus“, „hipotonus“, „refleksi“, „integracija“, „ako se ne uradi sad, biće kasno“, i ti odjednom više ne tražiš informaciju nego sigurnost, a dobijaš paniku, i sumnju, i osećaj da si propustila nešto važno, i sve to se prelije i na partnera, jer kako da budeš nežna kad si preplavljena, kako da budeš bliska kad si u grču, kako da se osloniš na njega kad imaš utisak da sve nosiš sama.
Prepričavaš mu šta si pročitala i taj njegov pogled sumnje u tvoj zdrav razum te samo razbesni još više zbog čega neprestano plačeš dok se on pita šta je opet izazvalo ovu osobu koju ni ne prepoznaje. A ne prepoznaješ se ni ti.
Postala si žena koja gasi požare. A ti nisi došla u majčinstvo da gasiš požare. Ti si došla da živiš.
Sa ove tačke gledišta i kad napraviš Zoom out vaše svakodnevnice ti ne tražiš još jedno sitno rešenje koje će pući na prvom testu, ti tražiš promenu koja ide ispod površine, promenu koja vraća kontekst, strukturu i mir, jer ti ne možeš više ovako, i nije poenta da „izdržiš“, nego da se vratiš sebi.
Ti stvarno želiš da postaneš žena koja zna šta, kako i zašto radi, žena koja ima jasnu sliku šta je normalno za njenu bebu a šta je samo normalizovano.
Ti želiš da kada sledeći put otvoriš vrata neke ordinacije odeš zato što si prepoznala da je u pitanju bolest ( daleko bilo) a ne zato što ti treba kontekst koji ne dobiješ nikad i gde te On opet pogeda sa onim “ Opet si preterala.” Jedino što želiš je da postaneš žena koja prestaje da živi u „šta ako“ i počinje da živi u „znam gde sam i znam šta mi je sledeći korak“.
Isto toliko ti je važno i suštinski nasušno da se vaš odnos promeni, ne kroz velike govore i romantične planove koje trenutno ni ne možeš da zamisliš, nego kroz ono što je realno i moćno: da se ponovo osećate da ste tim, da se vrati dodir, da se ponovo pojavi smeh, da se ponovo pojavi osećaj „tu smo“, ne kao fraza, nego kao iskustvo. Da ožive one slike od pre gde ste toliko maštali o toj svetloj budućnosti u kojoj koračate zajedn ne skrivajući se.
I sad ti kažem nešto što možda deluje kontraintuitivno, ali je istina: ta težina koju osećaš nije znak da si slaba, ona je znak da ti je stalo, znak da u tebi postoji nada i ono unutrašnje znanje koje ti govori da može drugačije, i baš zato si ovde, baš zato ovo čitaš, baš zato osećaš da si spremna da napraviš korak koji nije još jedan pokušaj gašenja požara, nego početak puta u kome ti postaješ stabilna tačka svoje porodice.
Sasvim prirodno se ovde u tebi možda javi bes ili samo pomalo stidljivo pitnje: dobro, a kako, tačno, jer ja više nemam snage za „probaj ovo“, „probaj ono“, „videćemo“ i „možda“.
Zato te izazivam da uradiš nešto što će tvom nervnom sistemu zvučati kao luksuz, a zapravo je najhitnija stvar na svetu: da prestaneš da tražiš još jedan fragment rešenja i da uđeš u strukturu koja tesigurnim koracim vodi kroz ovu sezonu života sa kontekstom, sa podrškom, sa mestom gde se vraćaš svaki put kad krene novi talas.
“Kako” znači da dobijaš pristup doslovno riznici znanja i alata koji te vode od tačke A do tačke B u svakom segmentu života sa bebom, u hranjenju, spavanju, razvoju, regulaciji, svemu onome gde si sada preplavljena, ali i tamo gde te najviše boli jer se preliva u odnos vas odraslih, u vaš ritam, u vaše nesporazume, u tu hladnoću koja nije zato što se ne volite, nego zato što ste oboje iscrpljeni i preopterećeni.
“Kako” znači da jednom nedeljno imaš Zoom poziv gde imaš mogućnost da dobiješ odgovor baš na tvoje pitanje, baš za tvoju bebu i baš za tebe, da te neko pogleda i kaže: „Ovo je tvoj sledeći korak“, umesto da ti sama u mraku sastavljaš mapu od tuđih nedorečenosti.
“Kako” znači da tokom ostalih dana imaš Telegram grupu podrške, gde više niti jednom nisi sama, gde nema stalnog skrolanja koje te baca iz panike u paniku, nego ima živa, nadahnjujuća podrška, jer su tu mame baš kao i ti, i prvi put posle dugo vremena osetiš ono što ti je najviše falilo: da si u prostoru gde se diše, gde se razume, gde se ne preživljava svako u svom ćošku, nego se ide zajedno.
Zato te izazivam da prestaneš da gradiš uspomene koje ne želiš, i da uradiš nešto što će ti promeniti ne samo bebine dane, nego i tvoj osećaj sebe u ovom majčinstvu: da ulaskom u Zonu Roditeljstva dozvoliš da te neko vodi, drži i vraća u mir, korak po korak, dok se tvoja svakodnevica ne promeni toliko da jednog dana shvatiš da ste opet vi, samo stabilniji, sigurniji i bliži nego pre.
Da je ljubav pobedila i da sada ima još jači i veći smisao.
0 comments