Tuga može biti tako izolujuća.
Nakon gubitka, stari prijatelji i porodica mogu se povući, pokušavajući da nam daju prostor za tugovanje. Ili se možemo osećati kao da drugi jednostavno ne razumeju.
Mnogi ljudi sa kojima razgovaram osećaju da moraju da nastave da budu jaki za druge, a tuga je gurnuta na pozadinu ili na večeri i vikende kada si sama.
Tugovanje u samoći samo pojačava taj osećaj.
Bez podrške okruženja, vrtećeš se u krugu pokušaja i prividnog osećaja da ti je bolje i ponovnih padova u zagrljaj tuge, umesto da sigurnim korakom prođeš kroz sve njene faze i napokon naučiš da je prihvatiš i prevaziđeš.
Imala sam sreću da sam iskoristila mudrost i saosećanje mojih mentora, na prvom mestu Joann O’Learry, koja mi je pomogla u mom iskustvu sa ranim gubitkom i odvela me u polje pomaganja drugima.
Mi smo stvoreni da tugujemo kao pleme.
Nažalost, u našem društvu koje se brzo razvija, često se nađemo same u tuzi ili recikliramo iste misli iznova i iznova i možemo se zaglaviti u oblasti lečenja.
Podstičem te da tražiš podržavajuće odnose sa onima koji će te razumeti i biti deo tvoje zajednice za isceljenje, kao i podršku stručnog lica u ovoj izazovnoj fazi tvog života.
U programu “ Beba duge - trudnoća nakon gubitka”, dobićeš i jedno i drugo.
Moje lično i profesionalno iskustvo i tvoje pleme.
Tugovaćemo.
A onda ćemo se radovati.
Napiši “Prijavljujem se” u odgovoru na ovaj mejl i obezbedi svoje mesto.
0 comments