Moja beba duge

Postala sam prvi put mama predivnog dečaka pre skoro 11 godina.

Jako je želeo brata ili sestru.

Imao je godinu i po dana kada smo saznali srećne vesti.

I do 13. nedelje sve je bilo u redu. Radosti nije bilo kraja. Isplanirali smo čitav naš budući život, srećni, presrećni.

Jedne večeri, dok sam se spremala da ga uspavam, javio se čudan bol a potom oskudno krvarenje. Strpljivo sam uspavala sina i potom se javila u bolnicu. Rekli su mi da je naša beba umrla. Moj užas i bol nema potrebe da ti prepričavam. 

Bio je februar i bilo je hladno. Toga se sećam. I bila je noć.

Vrištala sam na sav glas.

Rekli su mi da će beba sama izaći.

Kao da je potpuno u redu da nosiš u sebi svoje mrtvo dete. 

Za dva dana na kolenima sam se javila u istu bolnicu. 

“ Ah, spontani, pa sačekajte, koleginice, dok stignete na red.”

U toaletu, u bolu, rodilo se moje izgubljeno dete.

Pozvala sam medicinsku sestru. 

Vidno iznervirana, rekla mi je : “ Zašto me zoveš?! Pa pusti vodu !!!” 

Pusti vodu.

Pusti vodu.

Heeeeeeeeej, PUSTI VODU !!???

Kaže jedna žena drugoj tu rečenicu!

Sama, u užasu i bolu, fizičkom i psihičkom, ostala sam paralisana. I to zamrzavanje ostalo je dugo nakon, mesecima.

Maštala sam o tome da me neko razume. Maštala o nadi, o utehi, o tome da ceo svet zna da sam majka, da sam bila majka i da još to jesam.

“Koliko dece imaš?” - nisam znala šta da kažem, osim da plačem.

“Mama, gde je beba?” - nisam znala šta da kažem a da se ne raspadnem na komade.

“ Biće bolje sledeći put.” Kakav sledeći put, zašto ceo svet želi da zamenim bebu drugom, zašto se svi prave da se to nije desilo????

I ko kaže da će biti dobro sledeći put?! Gde to piše?!?!

Kao da je baš dobro što ti se desilo tako nešto, kao, žene kroz to prolaze, pa šta?!

Princip „ Gurni pod tepih, proći će“, ne pali, to je varka.

Sa posebnim strahom tek nakon dve godine ušla sam u narednu trudnoću.

Preplašena, delimično zaleđena. Tada sam već znala mnoge stvari i naučila mnogo toga. Prošla kroz svoj gubitak temeljno, i delimično osnažena. Ali hrabra, sa nadom.

I sa dovoljno alata da se suočim sa stvarnošću i strahom.

Od tada maštam da ću napraviti poseban prostor za NAS, mame izgubljenih beba.

Moja Beba duge, moj Dimitrije, rodio se nasmejan. Imam fotografije da to dokažem 🙂 

Mojoj izgubljenoj bebi palim sveću kada god prođem pored crkve, i zauvek ću.

Shvatila sam ulogu koju majka i primarna briga o njoj ima u celom iskustvu.

Moja deca bila su, i dalje jesu, moja najveća inspiracija na tom putu. 

Zato sam svoju dalju edukaciju usmerila ka učenju toga kako da pomognem trudnicama da čuveni Tepih -pod -koji -se -vekovima -guralo -toliko -stvari konačno pošalju u zaborav. 

Moja supermoć, i bez sumnje razlog zašto si TI ovde, spaja SVE što sam naučila o sebi i o svetu u svojoj obrazovnoj karijeri, ličnom iskustvu, kako akademski tako i u oblastima psihoedukacije, u jedinstvenu celinu.

Hajde da napravimo naše mesto.

Dobrodošla u program.

Napiši “ Prijavljujem se “ u odgovoru na ovaj mejl.

Šaljem mnogo mira i isceljenja,

Vanja