Većina ljudi kada kreće na neki režim/dijetu postavlja pred sebe sledeće zahteve:
"Nikada više neću da jedem industrijske slatkiše, samo one koje ja sama pravim ili eventualno crnu čokoladu."
"Nikada više neću da jedem hleb i ostalu testeninu. Ugljeni hidrati su zlo."
"Nikada više neću da jedem fast food. Sve obroke ću spremati kod kuće."
Pogotovo ako smo pre toga bili u fazi prejedanja i nismo bili umereni kada je konzumacija ovakvih namirnica u pitanju, imamo ogromnu potrebu da odemo u drugu krajnost. U nadkompenzaciju.
Dosta nas razmišlja po principu "sve ili ništa", a tu se naravno podvuče i perfekcionistička tendencija i onda nam je lakše da zabranimo sebi u potpunosti neke namirnice i da se zakunemo da više nikada nećemo da ih jedemo.
Čini nam se da je tako lakše.
I našem mozgu jeste lakše da razmišlja crno-belo u početku.
Ukoliko imamo uverenje da smo "loši", da smo "jadni", da smo "bespomoćni" jer se prejedamo, jer imamo višak kilograma i nemamo kontrolu nad hranom, naš um želi što pre da povrati taj osećaj moći tako što će od nas zahtevati savršenstvo.
Da se savršeno hranimo, da ne pravimo nikakve greške, da nemamo padove u procesu i naravno da što pre dođemo do cilja i da napokon savršeno izgledamo, kako bismo se osećali "dovoljno dobro" i vredno.
Međutim, život je sve, samo ne crno-beo. Padovi i greške u procesima su neminovni, a mi smo samo ljudska bića koja, kada malo bolje razmislimo, ne žele zauvek da se odreknu omiljene hrane i da ceo život žive sa osećajem deprivacije.
I zasigurno ne žele da se konstantno klackaju između dve krajnosti - prejedanja i restriktivnih dijeta.
Kada pričam sa klijentkinjama i pitam ih da li vide sebe u budućnosti kako više nikada ne jedu slatkiše, hleb, neku pastu ili kako više nikada ne jedu van kuće, većina njih mi kaže: "Pa ne. Ja planiram da se pridržavam svih pravila dok ne smršam, a onda posle da jedem umereno."
A ja ih onda pitam: "Ako ne možeš sada da jedeš umereno/balansirano, zašto misliš da ćeš moći tada?"
Dobar deo njih se zamisli i onda shvate da zapravo do sada nikada nisu uspele da se hrane umereno nakon režima.
Štaviše, mesecima im bude neka hrana zabranjena, žive sa osećajem deprivacije i većina njih kada stigne na cilj (neke čak ni ne uspeju da stignu na cilj) krene da se prejeda tom hranom.
I uglavnom vrate sve kilograme i još koji kilogram preko.
I onda budu još očajnije.
"Eto, sa mnom stvarno nešto nije u redu! Ja nemam kontrolu! Zato je najbolje da ne prilazim ovoj hrani. Jednostavno moram da se pomirim sa činjenicom da ja ne mogu da jedem umereno. Ja sam zavisnik od slatkiša i zauvek moram da ih izbacim iz svog života."
I onda se ponovi novi ciklus dijete i zabrana, a onda ponovo prejedanje. I tako u krug.
I sama sam bezbroj puta prolazila kroz te cikluse, dok nisam osvestila šta radim.
Prvo sam morala da prestanem da ubeđujem sebe kako ja ŽELIM da zauvek izbacim omiljenu hranu iz života.
Ne, ne želim. Niko ne želi.
Ne želim da više nikada ne pojedem maminu pitu zeljanicu, tetkine kifle, pizzu, sladoled ili pastu.
Želim da naučim da ih jedem umereno. Da se ne prejedam svaki put. Ne želim da imam osećaj da hrana kontroliše mene, a imala sam taj osećaj i kada sam je jela i kada je nisam jela.
Želim da pronađem način ishrane koji će biti održiv ZA MENE na duže staze.
Kako želim da se buduća verzija mene hrani? Kakav odnos da ima sa hranom, svojim telom i sobom? Kako želim da se oseća ta buduća verzija mene?
Kada sam počela da postavljam sebi ta pitanja, shvatila sam da svakako NE ŽELIM:
- Da se hranim po nekom listu papira i da imam bezbroj pravila u ishrani koje moram da pratim
- Da stalno vrtim jednu te istu hranu kao robot, koja je često bljutava i bezukusna
- Da se plašim određene hrane i da trošim brdo energije pokušavajući da joj se oduprem
- Da se ne socijalizujem dok sam na toj nekoj ishrani, jer ne želim da budem izložena hrani koju ne smem da jedem
- Da mi svaka promena rutine, putovanje ili malo haotičniji period u životu bude stres zato što sada ne mogu da se pridržavam svoje "savršene" ishrane
- Da to bude okidač da upadnem u svoje stare obrasce i da krenem da se prejedam
- Da 24/7 razmišljam o hrani, da se često osećam krivo i posramljeno kada ne uspem da pratim taj savršeni plan/kada pojedem jedan *pogrešan* zalogaj
- Da mi jedini motiv da se hranim zdravije i umerenije bude mršavljenje
- Da treniram samo da bih što pre smršala i da bih sagorela kalorije koje sam pojela
Ništa od ovoga nisam želela, a iznova i iznova bih kretala u procese gde se upravo ovo od mene zahteva ili ja sama od sebe to zahtevam.
I onda bih se pitala zašto se svaki put isto završi? Zašto ne mogu da se hranim umereno/balansirano? Zašto se prejedam čim se završi proces mršavljenja? Zašto se prejedam čim osetim komadić čokolade u ustima?
Dijete nas ne uče kako da razvijemo jedan zdrav i rasterećen odnos sa hranom i svojim telom i kako zapravo da postignemo to umereno/balansirano hranjenje.
Ako imamo izazov sa prejedanjem, ne uče nas šta je to UZROK našeg prejedanja i kako zaista da ga prevaziđemo. Štaviše, dijete su često jedan od okidača za faze prejedanja i pogoršavaju ih.
Ne uče nas kako da prestanemo da razmišljamo po principu "sve ili ništa" i da smanjimo perfekcionističke tendencije koje nas često sabotiraju.
Ne samo da nas ne uče, već ćesto i pojačavaju to "sve ili ništa" razmišljanje i naš perfekcionizam, jer u dijetama se greške ne praštaju, hrana se deli na "dobru" i "lošu" i glavni cilj je da se savršeno držimo na desetine pravila kako bismo što pre došli do rezultata.
Dijete rade dok ih savršeno i bez greške sprovodimo. A šta posle?
Da su održive i da uživamo u tom procesu, ne bi nam trebao "cheat day" niti bismo se prejedali čim se stvori prva prilika i čim malo taj mišić "stroge discipline" popusti.
Zato se nadam da vam je ovaj e-mail pružio malo drugačiju perspektivu i da se možda javila želja da pokušate sa nešto drugačijim pristupom.
Većina ljudi ima i previše informacija o "zdravoj ishrani", ali nemaju zdrav odnos sa hranom, telom i sobom.
Imaju pogrešan mindset.
Vrlo dobro znaju šta da jedu, ali nemaju pojma šta njih jede.
Te informacije nam dijete ne daju, nažalost.
Ukoliko želiš da se napokon pomiriš sa hranom i svojim telom i da od samog starta počneš da učiš da se umereno, raznovrsno i rasterećeno hraniš, u online kursu imaš sve odgovore, smernice, alate i neograničeno vreme da ih slušaš i primenjuješ.
Više informacija i formular za prijavu možeš da nađeš na linku ispod:
0 comments