I ja sam se plašila gojenja i evo kako sam taj strah prevazišla

Jedini razlog zašto nisam želela da prestanem sa restrikcijama bio je taj što sam se plašila gojenja i plašila sam se sebe.

Mislila sam da ako ne budem sebe i svoje telo držala non stop pod kontrolom, totalno ću izgubiti kontrolu, prejedaću se zauvek "zabranjenom" hranom i imaću 200kg u budućnosti.

Moj um je oduvek bio vrlo rigidan, kontrolišuć i razmišljao je crno-belo, a kada ga godinama mučite sa raznoraznim režimima i izgladnjivanjem, to stanje postane još gore. Jednostavno ne razmišljate racionalno, non-stop ste u nekom strahu, par kilograma gore na vagi vas uvek "vrebaju" i zato stalno morate da budete na "oprezu".

Kada odlučite da se suočite sa svojim strahovima i izađete iz tog deprivirajućeg i restriktivnog moda, stvari počnu da se menjaju i vi, uprkos strahu koji će neko vreme i dalje biti prisutan, ipak počinjete da osećate slobodu, da malo više verujete sebi i svojm telu i da osvešćujete da vas je način na koji ste pokušavali da kontrolišete sebe i telo koštao mnogo čega, a pre svega mentalnog i fizičkog zdravlja.

Shvatila sam da je apsolutno nemoguće da kreiram život vredan življenja ukoliko je moj fokus svaki dan usmeren na moje zaloganje, kontrolisanje sebe, brojanje kalorija, praćenje pravila, premeravanje i konstantno nezadovoljstvo koliko god kilograma da imam i kako god da izgledam. Da, u početku dok mršavim ili kada krenu mišići da se ocrtavaju budem euforična, ali ta euforija polako splasne jer "bad body image" dani napadaju i one koji imaju trbušnjake i one koji nemaju trbušnjake i to zapravo ni nema veze sa našim telom, već sa našim emocijama i osećajem neadekvatnosti koji nas izjeda iznutra.

A onda na to dodajte i deprivaciju i nezadovoljstvo koje suptilno tinja u nama jer smo realno nesrećni zbog toga kako se hranimo i koliko moramo da treniramo, zbog toga što moramo da mikromenadžujemo svaki svoj zalogaj kako slučajno ne bismo izgublii "kontrolu", konstantno smo u strahu od toga da li ćemo se ugojiti ili se nerviramo zašto brže ne mršavimo, a uporedo osećamo žudnju jer nam se jede neka hrana koja je "zabranjena", a onda se možda u nekom trenutku i prejedemo tom hranom, uz abnormalnu dozu krivice i stida, pa se sledeći dan izgladnjujemo i onda često uđemo u dobro poznati krug prejedanja i gladovanja...

I verujem da ne postoji žena koja se nije bar jednom upitala: "Da li će ovakav moj život biti zauvek?"

Znam da sam se ja ponekada pitala u milisekundama saosećanja i žaljenja koje bih osetila prema sebi i patnji kroz koju prolazim, a naravno između konstantnog okrivljavanja i posramljivanja sebe jer ipak je u meni problem, zar ne? Ja nemam disciplinu i kontrolu. Kako svi ostali mogu, mršave, treniraju, jedu kako jedu i ne žale se? Na stranu što sam kasnije osvestila da dosta žena/muškaraca pati. Da čak i dosta nutricionista i fitness instruktora ima problem sa kompulzivnim prejedanjem i izuzetno loš odnos sa hranom i telom.

Posle dugo (predugo) godina borbe sa sobom, telom, hranom - umorila sam se.

Moj mišić discipline i kontrole je sve više slabio i prejedanja su postala sve intezivnija i duže su trajala, a periodi restrikcije i držanja nekih dijeta su bili sve kraći. Više ni par dana nisam mogla da izdržim na nekom režimu, a da mi to ne izazove prejedanje.

Traženje rešenja me je igrom slučaja po prvi put odvelo u drugom pravcu, jer sam očigledno sve druge načine i trikove bila iscrpela. Počela sam polako da shvatam da nova dijeta nije rešenje i treniranje strogoće nad sobom nije rešenje, jer šta god da pokušam, ja se posle par dana prejedam.

I paradoksalno se sve više i više gojim.

Nisam želela da prestanem sa pokušajima restrikcija jer se plašim gojenja, a zapravo me ti pokušaji sve dublje i dublje uvlače u prejedanje i gojim se. Smršam 2kg, a ugojim se 5kg. I tako u krug.

Pritom sam sve vreme nezadovoljna, isfrustrirana, nesrećna, stopiranog života jer čekam da smršam i da stavim sebe, svoje telo i ishranu pod kontrolu, pa onda da se usudim da živim i uživam u životu. Naravno da taj dan nikada ne dođe, jer nikada nije dovoljno dobro za nas perfekcioniste.

U nekom trenutku u procesu je počeo da se budi bes, ali po prvi put ne bes prema sebi, već prema industriji dijeta, medijima, toksičnim trenerima i nutricionistima koji zarađuju novac na našim nesigurnostima.

Shvatila sam da bih radije da naučim kako da se nosim sa tim danima kada se ne osećam najbolje u svom telu, dok uporedo živim svoj život PUNIM PLUĆIMA, nego da osećam deprivaciju 24/7, da se ne družim, da čekam da imam "savršeno" telo, da opsesivno razmišljam o hrani i tome kako moram da smršam, da živim život po nekim suludim pravilima i krećem na novu dijetu svakog ponedeljka.

Shvatila sam da bih radije da naučim da tolerišem momente neugode u mom telu jer se osećam "debelo i odvratno" (te momente sam imala i kada sam bila na ivici anoreksije btw) ako to znači da ću imati priliku da kreiram život vredan življenja, koji je u skladu sa mojim životnim vrednostima, pun uspomena, nezaboravnih iskustava, povezanosti sa drugim ljudima i pre svega, povezanosti sa samom sobom.

Odnos sa sobom koji se ne zasniva na tome da konstantno posramljujem i kritikujem sebe i da sam sama sebi najveći neprijatelj i saboter.

I kada sam napokon počela da otpuštam kontrolu koje sam se tako grčevito držala, kada sam počela da živim svoj život i ne čekam da izgledam ovako ili onako, kada sam naučila kako da se nosim sa neprijatnim emocijama, kada se glas koji me konstantno osuđuje za svaki moj zalogaj i svaki moj pokret malo utišao, znate li šta se desilo?

Prestala sam da se prejedam. Prejedanja su postala sve ređa i ređa i počela sam balansirano, raznovrsno da se hranim.

Moja ishrana nije bila savršena, ali je bila mnogo zdravija nego inače i po moje fizičko i mentalno zdravlje. Shvatila sam da napokon imam neki kontinuitet po pitanju ishrane i fizičke aktivnosti. Ne započinjem svako toliko novi režim i ne poništavam prejedanjem sve što sam do tada uradila jer sam zaboga pojela malo više ovoga ili onoga i sada ću "da se prejedem do kraja, pa ću od sutra ispočetka".

Prestala sam da kontrolišem svaki svoj zalogaj i počela sam da gradim poverenje u svoje telo. Počela sam maksimalno da uživam u hrani, da pratim telo, osećam kada sam gladna, a kada mi je dosta hrane. Počela sam da slušam sebe. Shvatila sam da imam i previše znanja o ishrani, ali ne poznajem sebe i svoje telo. Počela sam da praktikujem fizičke aktivnosti koje mi prijaju. Učila sam kako da praktikujem i nežnu disciplinu i da postavljam sebi granice, ali bez posramljivanja i kritikovanja sebe 24/7.

Sve je to bilo novo za mene, pomalo zbunjujuće, često sam se preispitivala i sumnjala da li je to što radim ok, da li se zavaravam, da li sam previše blaga prema sebi, pogotovo kada čujem da je neko iz mog okruženja opet krenuo na neku dijetu, da konstatno priča o mršavljenju, da se sprema "za leto" ili šta već - ali sam verovala svom osećaju.

Videla sam da se manje prejedam, da se hranim raznovrsnije i da sve više idem ka tom balansu, da se manje opterećujem hranom i telom i da imam mentalnih kapaciteta da se posvetim i drugim životnim aspektima, a ne samo mršavljenju i praćenju pravila na režimu.

Postala sam dosta fleksibilnija. Više nije moglo tako lako da me poremeti to što sam otputovala negde ili što je naišao period u životu koji je malo haotičan. Ranije bi me to automatski odvuklo u prejedanje. Sada ne, jer sam napravila za sebe neke lagane i logične principe u ishrani kojih se pridržavam gde god da sam i kakva god da je situacija.

I ono što verovatno većina vas želi da čuje, a meni je posle nekog vremena u ovom procesu postalo i najmanje bitno - da, izgubila sam i koji kilogram. Nije to išlo brzinom kojom bih ja ranije želela da ide, ali sam bila ok sa tim. Nemam sada 10% masti u telu kao nekada, ali sam ok i sa tim. Moje telo nije savršeno, ima celulit, imam donji stomak, butine su mi malo jače - ali sam ok i sa tim, a danima kada nisam ok, znam kako da priđem sebi.

Radim ono nad čim imam kontrolu, a to je:

• trudim se da koliko toliko redovno treniram i imam neku fizičku aktivnost
• hranim se raznovrsno i imam redovne celovite obroke
• pojedem i nešto za svoju dušu, ne delim hranu na "dobru" i na "lošu"
• jedem sporije i svesnije
• kada se desi da se prejedem ne kinjim sebe i podsećam se da je normalno da ću nekada da pojedem malo više hrane, moja ishrana ne može da bude savršena i bitno je ono što radim većinski, a ne izuzeci koji se dese
• imam i druge "coping" strategije da se nosim sa neprijatnim emocijama i životnim situacijama, tako da to sada retko bude hrana
• I naravno vodim računa o svom mentalnom zdravlju. Trudim se da malo više odmaram, da imam hobije, da procesuiram svoje emocije, da lovim svoje blokade u razmišljanju i perfekcionističke tendencije koje će uvek biti deo mene i da živim život u skladu sa svojim životnim vrednostima - a fizički izgled i "savršeno" telo i ishrana mi nisu više prvi na listi prioriteta. Zato što sam ispunjena iznutra. I to ne znači da neću da vodim računa o svom zdravlju i da mi neće biti drago ako se malo zategnem ili smršam, ako to dođe kao rezulatat aktivnost koje preduzimam jer želim da se pobrinem o sebi, a ne kao rezultat maltretiranja sebe i traženja validacije spolja.

Želim da znate da je doći od tačke A do tačke B proces.

I kada dođete na tačku B to ne znači da ćete tada da živite savršene živote, srećni 24/7, bez dana kada se ne osećate baš najbolje u svojoj koži i da se apsolutno više nikada u životu nećete prejesti i da će vaša ishrana biti SAVRŠENO izbalansirana svaki dan, kao i da će unutrašnji kritčar da vas napusti i penzioniše se.

Život je fluidan, baš kao i naše emocije i naše telo.

Nije statičan i nepromenljiv.

Postoje i neki delovi naše ličnosti koji će zauvek biti tu jer imaju neku svoju funkciju.

Na nama je da osvešćujemo obrasce koji nam ne koriste i da ne živimo živote iz straha.

Na nama je da širimo kapacitete i da učimo da prihvatamo sve emocije - i one lepe i manje lepe.

Na nama je da učimo da bezuslovno prihvatamo sebe i svoje nesavršenosti i da shvatimo da to ne znači da nećemo biti odgovorni za svoje postupke, da nećemo imati lične granice i da nećemo moći da menjamo ono što nam ne koristi i što nas ne vodi ka evoluciji i široj svesti.

Odnos sa hranom i telom je mali prozor kroz koji možeš da uđeš u svoj unutrašnji svet i na tom primeru osvestiš obrasce koji ti zapravo ne koriste.

Prejedanje je samo simptom. Simptome želimo da ublažimo, ali prvo moramo da ih razumemo i da shvatimo šta nam poručuju.

Ukoliko ti je potrebna podrška u ovom procesu, na linku ispod možeš da se prijaviš na listu čekanja za novu, šestu po redu, grupu mentorskog programa koji startuje početkom septembra.

Ne primam veliki broj žena, zato sam otvorila opciju da se prijavite na listu čekanja, kako biste osigurale svoje mesto, jer ću prvo vas obavestiti kada se prijave otvore. Ukoliko se grupa popuni preko liste čekanja, neću ni otvarati klasičnu prijavu ovde preko newslettera ili na instagramu. Više informacija o programu imate na linku ispod:

LISTA ČEKANJA I INFO O PROGRAMU

Do sledećeg čitanja,

Gorana