Stvarno je moguće, možeš imati bebu koja ima refluks, i provesti mirnu noć.
Možeš se naspavati iako znaš da beba ima hipotonus i da treba da ide na vežbe.
Možeš uživati u majčinstvu iako se boriš sa izazovima.
Možeš proći kroz “grčeve” bez toga da ti se život pretvori u ratnu zonu.
Možeš imati dane koji nisu samo preživljavanje u intervalima od 40 minuta.
Znanje i razumevanje koji ti daju unutrašnju sigurnost su ti koji ti omogućavaju da kroz ovu sezonu života prođeš mirno bez stresa i da izađeš osnaženija i moćnija nego što si ikada mislila da je moguće.
I da, izazovi će doći, sa prvom, drugom, trećom, petom bebom… uvek dođe nešto.
Ali nije poenta da te to slomi, nego da te uvuče u rast, umesto na dno.
U onu verziju tebe koja ume da stoji u oluji bez toga da postane oluja.
Ovo je vrlo otvoren poziv tebi u tvoju bolju i svesniju verziju. U onu koja izrasta, a ne onu koja se upinje da se “odbrani” od života.
Kad stalno ganjaš mir, mir beži sve dalje.
Telo ti to kaže prvo kroz onaj pritisak u grudima, napet stomak, stisnutu vilicu, plitak dah. I onda kreneš da radiš još više, da tražiš još odgovora, da nosiš još jače… i sve postane teže. Mir ne dolazi sa još jednim “ rešenjem” i ti to znaš.
Spremnija si nego ikad da pogledaš iz drudge perspektive i ugledaš logiku, osetiš podršku i nežnost prostora u kom ti je dozvoljeno da budeš ranjiva, u kom te neko stvarno vidi, u kom nisi sama ni u 03:17, kad ti deluje da ništa neće proći.
U tom prostoru počneš da primećuješ nešto važno: granice ti se pomeraju. Kapacitet ti raste.
U tebi se pojavi stabilnost koja nije večito pretvaranje da si dobro kada nisi, nije “držim se”, nije “mogu ja sve”.
I iz toga izlazi nova ti: samopouzdanija, svesnija, stabilnija… i ženstvenija, mekša a odlučnija. Prisutna bez grča, bez panike.Ona osnažena, ona koja vodi i koja se kreće sa lakoćom. Svoja.
Vidim tvoj potencijal, spremnost i želju za ovom verzijom tebe koja se oseća udobno u novom identitetu. Vidim koliko brzo učiš, koliko osećaš i koliko ti intuicija radi uprkos tome što je ometana i zatrpana bukom, tuđim strahom i stalnim “šta ako”.
Tebi ne treba tih sto saveta.
Tebi treba struktura koja te drži. Put koji te vodi. Kontinuitet.
Upravo osećaš da u tebi postoji to “više”, samo nema gde da dođe do daha.
Zona je mesto gde prestaje jurnjava, a počinje jasnoća.
Gde se beba ne “popravlja”, već se čita.
Gde se ti ne “sabiraš”, već se vraćaš sebi.
Gde te svi podržavamo, i gde ti je znanje dostupno u svakom momentu.
I to svojoj najsnažnijoj verziji.
0 comments