Pre par dana sam ženama na grupi podelila jedan sabotirajući obrazac razmišljanja koji sam imala (a ponekada mi se i dan danas javi, ali uspem da ga prepoznam), pa sam poželela i sa vama da ga podelim ovde.
Možda će još nekome koristiti, kao što je i njima.
Naime, dugo godina sam fizičku aktivnost i zdraviju ishranu vezivala za projekat "mršavljenje" i to me je paradoksalno sabotiralo u mom nastojanju da se kontinuirano zdravije hranim, da se ne prejedam, da budem fizički aktivna i da mi to postane prosto način na koji ja živim, što bi se popularno reklo "ovo nije dijeta, već stil života"...
Iako sam hiljadu puta i sama sebi govorila tu floskulu, ipak je bila dijeta. I ne, nije se radilo o zdravlju, koliko o tome da smršam ili da se ni slučajno ne ugojim.
Tako sam i pre par dana opet ulovila "repove" tog starog obrasca razmišljanja.
Ovaj mesec sam imala baš gadan PMS. Jedno desetak dana pre ciklusa sam bila užasno naduta, nemotivisana, umorna, sa onim dosadnim "tupim" bolom i iskreno, nije mi se dalo da treniram.
Nakon toga je došao ciklus, a sa njim još gori bolovi prva tri dana, tako da trening nije ni tada dolazio u obzir.
Četvrti dan ciklusa sam možda i mogla da uradim trening, ali se javila dobro poznata misao: "E već dve nedelje nisi trenirala, a za nedelju dana ideš za selo na 15 dana i nećeš moći tamo da treniraš kao kod kuće, pa sačekaj onda avgust i kreni opet od 1. avgusta."
Kada sam osvestila tu misao, unutrašnji kritičar je čekao kao zapeta puška da mi kaže: "Eto! Džabe ti sav taj tvoj rad na mindsetu kada i dalje imaš takve misli i tako sabotiraš sebe!"
Ali sam ga preduhitrila i rekla sebi kako je sjajno što uspevam sada tako brzo ulovim takve misli, da izaberem da im ne poverujem i tako sa vremenom sve manje i manje sabotiram sebe.
Jer bi stara ja koja je:
- fizičku aktivnost i balansiranu ishranu vezivala samo za projekat "mršavljenje" ili za projekat "idealna verzija mene koja se savršeno hrani i trenira i gradi svoj identitet samo oko toga"
- od života očekivala samo idealne okolnosti i uslove kako bi mogla taj svoj plan da sprovede
- od sebe očekivala da sve radi savršeno, bez greške, uvek na 100%
Ta stara ja bi nasela na tu sabotersku misao i rekla: "ma da, koja je poenta da sada uradim trening, bolje da čekam 1. avgust".
I da se razumemo, u svemu ovome bi NAJMANJI problem bio taj što ne bih trenirala tih mesec dana ili koliko već, već bi mnogo veći problem bio taj što bih "nahranila" svoj unutrašnjeg perfekcionistu i opet potvrdila neka svoja uverenja i obrasce koji mi uopšte ne koriste.
Ako mi je cilj da budem fizički aktivna osoba, da treniram zbog svog zdravlja, kako fizičkog, tako i mentalnog, da mi to postane "stil života", zašto zaboga da ne odaberem da uradim taj trening DANAS jer znam da ću automatski bolje da se osećam posle tog treninga, a za sutrašnji trening da donesem odluku SUTRA i za tih 15 dana u selu da donesem odluku u selu, da li mogu ili ne mogu uopšte da uradim trening?
Zašto da opet potvrđujem svoja perfekcionistička uverenja da okolnosti uvek moraju da budu savršene i da, ako krenem da treniram ili da se hranim zdravije, to onda moram da radim svaki dan savršeno i vojnički, uglavnom dok ne stignem do tamo nekog cilja ili neke "idealne" verzije sebe?
Napomena: Taj cilj i idealna verzija nas su samo iluzija i zamka našeg mozga koji nas ubeđuje da ćemo tamo negde biti srećni, jer mi perfekcionisti nikada nigde ne stižemo i nikada nismo srećni, jer nikada nije dovoljno dobro. He he.
Ta uverenja nas SABOTIRAJU zato što život mnogo više NIJE savršen i nemamo savršene okolnosti, nego što ih imamo.
Nismo uvek motivisani. Ne možemo uvek da radimo savršene treninge niti da imamo savršene obroke.
I ako želimo da nam balasnirana ishrana i fizička aktivnost zaista i postanu stil života i da imamo kakav takav kontinutitet, onda moramo da promenimo taj perfekcionistički mindset.
U suprotnom ćemo da se nalazimo uvek na startnoj poziciji gde svako malo, uglavom ponedeljkom ili 1. u mesecu, krećemo da menjamo sebe i svoj život "iz korena."
Počinjemo sa procesom mršavljenja, krećemo sa savršenom zdravom ishranom i planom treniranja, a onda nas život i njegove nesavršene okolnosti ošamare, a mi tako nefleksibilni sa perfekcionističkim mindsetom, po hiljaditi put "ispadamo iz koloseka".
I ne samo da malo ispadnemo iz koloseka, nego odemo u totalno drugu krajnost.
Ne krećemo se uopšte danima, nedeljama, mesecima, prejedamo se, pa onda dodajte na to sloj krivice i posramljenosti, pa ne možemo da se nateramo da opet krenemo u novi krug postavljanja visokih standarda i kinjenja sebe, što nije ni čudo, jer ko opet želi da ulazi u taj začarani krug i samo da čeka kada će opet "da kiksne" pa da ga unutrašnji kritičar "zajaše" i da ga preplave sve moguće neprijatne emocije sa kojma ne zna kako da se nosi, a da to nije prejedanje.
To je jedan od razloga zašto prokrastiniramo.
A sve ovo što sam vam do sada napisala su razlozi zbog kojih MORAMO DA PORADIMO PRVO NA NAŠEM MINDSETU.
Ako ne naučimo da lovimo ovakve blokade u razmišljanju, ako ne naučimo da procesuiramo emocije, da smirimo našeg unutrašnjeg perfekcionistu i kritičara, ako ne naučimo da postanemo malo fleksibilniji i da ne očekujemo od života savršene okolnosti 24/7 i od sebe da radimo sve savršeno 24/7 - uvek ćemo iznova da se nalazimo na startnoj poziciji i ništa nećemo postići.
I trošićemo MNOGO, ALI MNOGO energije jer svaki put krećemo nešto "ispočetka".
I MNOGO mentalne energije jer konstantno razmišljamo (u ovom našem slučaju) o toj ishrani, kilogramima, treninzima, a nigde ne stižemo i stalno se vrtimo u krug.
Izmoreni, frustrirani, posramljeni, sa uverenjem da sa nama "nešto nije u redu".
Sa tobom je sve u savršenom redu. Samo moraš da osvestiš i da promeniš neke obrasce koji te sabotiraju.
I moraš da prihvatiš činjenjicu da rešenje ne leži u još jednom novom revolucionarnom režimu ili u tome što ćeš ovaj put da vežbaš JAČU DISCIPLINU i strogoću da izguraš "do kraja".
A kad "kraj" dođe, onda ćeš opet da skontaš da ipak nije to stil života, treniranja i ishrane koji možeš da praktikuješ zauvek.
Zato sam ja, zahvaljujući svesnosti i novom mindsetu, uspela da ulovim ovu sabotirajuću misao i odlučila da taj dan uradim trening.
I dan posle toga.
I dan posle toga.
I u selu, nisam i neću možda raditi klasičan trening jer za to nemam uslove, ali ću mnogo šetati, plivati, a možda uraditi i koji sklek ili čučanj na klupici u parku.
Dan po dan. Korak po korak. Nesavršen trening po nesavršen trening.
Sa ciljem samo da pokrenem telo DANAS i da dobijem novu dozu energije i endorfina, a za sutra ćemo da vidimo.
I to onda neočekivano postane stil života i neočekivano imate kontinuitet i balans.
Ukoliko si se prepoznala u ovom newsletteru i želiš da poradiš na svom minsetu vezano za ishranu i fizičku aktivnost, na linku ispod možeš da se prijaviš za listu čekanja za novu, šestu po redu grupu, na mentorskom programu koji startuje početkom septembra i traje 6 meseci.
Primam mali broj žena, zato zauzmi svoje mesto na vreme.
Sve informacije o programu imaš na linku, a za eventualna dodatna pitanja, piši mi na e-mail [email protected]
Pozdravljam te
0 comments